Stop – za reč „istorija“
galebovi kad se otimaju oko jela glasno laju
glasno mauču
glasno riču
glasno ćute
ti što ćute – glasniji su i strašniji od svih ostalih
zato su oni sada na krovu priljubljeni jedno uz drugo
gotovo kao mi
belo četvorosobno biće
četvoroćelijsko
kao oglodano srce ljudskog glasa
kad istovremeno pada kiša i sija sunce
vele da to đavo tuče svoju ženu
niko se ne meša
niko ne proba da ga zaustavi
prosto čekaju kada će se okončati
to što je kao bolno i kao ne naročito
kao ugriz obraza iznutra
u većnici grada vale gredice zamenjuju kosti pleziozaurusa
sve što je on zagrizao, progutao pojeo svario
zaživeće na plafonu
kao na psetu
poslednjeg dana
već plivajući na talasima uspavanke
debeljuškasta masna hrvatska
postepeno se smanjuje
kao palac na nozi svetinje
od poljubaca hodočasnika
a usne otkidaju za sećanje pomalo same sebe
Moskvič – 412
za vreme rata
nabokov je izučavao leptire vrste dorothea
u njujorškom muzeju uporedne zoologije
sedeći u sobi 412
izbegavši rat
ja sam trudio da živim
u borisglebovskom internatu
u sobi 412
ne znam
šta je nabokov gledao kroz prozor
ja sam svaki dan gledao u jeftini restoran
koji su subotom
za svadbe uzimale u zakup
siromašne proleterske porodice
jedne od takvih subota
video sam pijanu nevestu
kako piški iza tog restorana
ružna bela leptirica sa žutom tačkom
dorothea
Preveo Svetislav Travica
Slika, Ruska jesen, Marina Orlova